Klavir je naslednik čembala, klavikorda i drugih nekadašnjih instrumenata sa dirkama. Opšte prihvaćeno mišljenje je da je izumitelj klavira Bartolomeo Kristofori, koji je svoju ideju po prvi put realizovao oko 1720. godine, tako što je umesto tada korišcenog mehanizma gavranovih pera koja okidaju žicu napravio sistem čekića koji zvuk proizvode udarcem o žicu. Time je postigao zavisnost jačine odsviranog tona od jačine udara prsta na dirku što je bio novitet, jer se okidanjem žice preko mehanizama dirki mogla postizati samo jedna jačina tona. Zbog ovoga su se prvi klaviri nazivali „piano e forte“ (ital. piano e forte - tiho i glasno). Piano e forte je prvi počeo praviti Gotfrid Zilberman (Gottfried Silberman), nemački izrađivač instrumenata sa dirkama. Njegovi učenici su nastavili proizvodnju ovih instrumenata i usavršavali je u Engleskoj i Beču, po kojima su razvijeni mehanizmi dobili imena. Izrada klavira sa bečkom mehanikom je bila najmasovnija na prelazu iz 19. u 20. vek. Tokom vremena je potisnta od strane engleske mehanike, koja je i danas dominantna.

Presek jednog koncertnog klavira :
Spoljašnji deo klavira čini drveno kućište sa tri noge. Samo kućište ima oblik polegnute harfe, a na njegovoj gornjoj strani se nalazi poklopac koji se može otvoriti. Dve noge između kojih se nalaze pedali se kao i klavijatura nalaze na prednjem delu kućišta. Treća noga se nalazi na zadnjem delu kucišta.

Unutar kucišta se nalazi okvir napravljen od čelika ili livenog gvožđa na kome su zategnute žice čijim vibriranjem se proizvode tonovi. Oko žica za najdublje tonove (od 2A do 1Fis) se nalazi dodatni namotaj bakrenih niti da bi se dobila bolja zvučnost. Po dve žice ima svaki ton od 1G do Ais, a po tri sve ostale (H do c5). Žice su pričvršćene za metalne čivije, čijim se zatezanjem i otpuštanjem štimuje klavir.

Na dnu kućišta se nalazi drveni rezonator sa poprečnim rebrima koji je napravljen od jelovine.

Mehanizam čekića klavira :
Klavijatura klavira ima 88 dirki - 57 belih i 31 crnu. Bele dirke su u prošlosti po pravilu prekrivane slojem slonovače, dok se danas za ove svrhe mahom koristi plastika plastikom. Njima se predstavljaju dijatonski tonovi C, D, E, F, G, A i H. Na crnim dirkama se sviraju povišeni dijatonski tonovi koji nemaju svoje ekvivalente među onima koji su preko belih već dostupni (npr. dirka za eis ne postoji jer odgovara tonu f) a kojih po oktavi ima pet - Cis, Dis, Fis, Gis, Ais ili Des, Es, Ges, As, Be.

Pritiskom prsta na dirku pokreće se mehanizam koji filcom obloženom čekiću predaje udarac prsta na klavijaturu. Čekić udara žicu i spušta se ispod njenog nivoa da bi ista mogla da slobodno vibrira. Kada se prst povuče sa dirke, čekić se vrati u prvobitni položaj a na udarenu žicu se spušta prigušivač, ne dozvoljavajući joj da slobodno vibrira.

Pedalima se postižu dalje izražajne mogućnosti klavira. Najčešće upotrebljavan je desni pedal. Njime se prigušivači podižu sa žica, dozvoljavajući im da slobodno vibriraju. Time se ne postiže samo prirodno stišavanje vibracija žice nego i međusobno rezonovanje žica.

Levi pedal (ili ital. Una corda) se koristi za postizanje mekog i baršunastog zvuka. Njegovim pritiskanjem se klavijatura pomera malo u desno zajedno sa celim mehanizmom, pa čekić umesto u tri udara u dve žice, ili umesto u dve u jednu.

Srednji pedal se retko koristi a dosta klavira je izrađeno bez njega. Njime se postiže prigušeni zvuk, a pojedini prigušivači su i delimično podignuti te se postiže posebna boja zvuka.